Đorđe Balašević

Dođoška

Njenog brata znao sam tako… Iz čuvenja…
Nisam puno mario za te Dođoše…
Vukla se ko kornjača jedna jesen lenja…
Spori dani davno prođoše…
Pretio je da će on na put da mi stane…
I da mu se sestre okanem…

A… Mi smo samo šetali… I pomalo kisli…
Dobro sam se nagled’o njenih koraka…
Druge su mi devojke pobegle iz misli…
Prhnule… Ko jato čvoraka…
Tih je dana zvonilo u čast Malog Princa…
I odvažnog Bilbo Baginsa…

Na svim mojim crkvama satovi su stali…
Kazaljke se, srećom, baš tada sklopiše…
Sto hiljada reči znam… Al’ jedna mi fali…
Da nju kako treba opišem…
I… Sram ga bilo, gospodo, ko pomisli loše…
Al’… Ni nalik na druge Dođoše…

Otad baš ne uzimam svaku što se pruža…
Srce se odupire… Pa se privikne…
Al’ zumbuli su zumbuli, a Ruža je Ruža…
Pa da na kraj sveta iznikne…

Ma… Da se redom postroje odavde do ćoška…
Nijedna ko moja Dođoška…
Ta, idi…
Kao moja lepa Dođoška…

Dan posle ponedeljka

Pogledom je dala punomoć da joj utučem dosadu.
Bio sam negde vizavi planete, sam u dubokom ofsajdu.
O slatkom vinu mladosti začas smo priču sklopili,
ispade da smo prosuli daleko više neg’ što smo popili.

Vrtela je isti stari film, samo u svojoj režiji.
Eh, gde si bila prethodnih aprila, dok sam još bio svežiji?
Udavila me Indijom, klepetala k’o nanula.
Ma, sve je bilo legalno dok nije zora kroz prozor banula.

Još jedan utorak, ne, to ne mogu da podnesem.
Taj dan je baksuzan, zar nije dosta što je jesen?
Utorke mrzim – i tačka.

Još jedan utorak koji se ljulja kao ljiljan.
Rekla je, formalno: “Kako ću s tobom kad si pijan
i ne bas sveže obrijan?”

Birala je tanku haljinu, kakve se nose nedeljom.
Špricnula trezor na svoj kombinezon, al’ nije puno vredelo.
Kisa je rondala svu noš i dođe konac laganju -
i nigde šeik ni playboy, nikog sem mene na raspolaganju.

Još jedan utorak koji me zatiče na delu.
Barut na jastuku i otisci na stranom telu.
Gorki su utorki, al’ uvek:

Još jedan utorak, što ja ne bežim, zar sam vezan?
Rekoh joj: “Normalno, kako bih s tobom da sam trezan?
Trezan sam tako bezvezan!

Jaroslava

Umesto molitve rekla si “O tom ću misliti sutra…”
Sa šminkom od gara, ko Skarlet O’Hara… Tvoj preslikan lik…
I dugo plutala ko brodolomnik ka obali jutra…
Nekad tišina zna prepasti džina, kad ispusti krik…
Još jednu noć si izgurala sama… Čehov je zaspao blaženim snom…
Ni ne zna da je orgijala tama… Pod prozorom…
Vetar je vežbao violončelo.. Čežnjive skale u nedogled…
Zora ti brižljivo pipnula čelo… Negde u tebi je goreo led…

Princezo, javi se… Još imam džep u kom se hladni prsti zgreju…
Pošalji poruku… Da vidim jednom to pisamce na displeju…
Sve mi nedostaje… Čuvam u damastu još kalup tvoga vrata…
Princezo, dosta je… Dve i po godine smo taoci inata… šta ti je?

Plima banalnosti tvoj svet zapljuskuje ko Atlantidu…
Dok šmrka bioskop, fali ti neko da napravi geg…
Da ti za rođendan ispiše sonet na komšijskom zidu…
I s bandom cigana pod tvojim prozorom utaba sneg?
Na podmetaču još crtam tvoj profil… Suvišna pitanja izbegnem fintom…
Ime ti ispišem u svakoj strofi… Nevidljivom tintom…
Pod mojom jelkom do proleća stoji… Jedino dar tebi namenjen…
Zauvek fosil tvog struka postoji… Na mome dlanu okamenjen…

Princezo, javi se… Neke se pobede dobijaju na juriš…
Ne tvrdoglavi se.. Priznajem javno da se genijalno duriš…
Opasno postaje… Na durske akorde se paučina hvata…
Princezo, dosta je… Dve i po godine smo taoci inata… Princezo, dosta je…

Princezo, javi se… Još imam džep u kom se hladni prsti zgreju…
Pošalji poruku… Da vidim jednom to pisamce na displeju…
Sve mi nedostaje… Čuvam u damastu još kalup tvoga vrata…
Princezo, dosta je… Dve i po godine smo taoci inata… šta ti je?

Laku noć, Ti Mala Breskvo…

Preslušao sam «sekretaricu»,
tri zadnje poruke bile su bez reči,
no, neke glasove i ne moram čuti da bi ih prepoznao…
Laku noć, Ti Mala Breskvo,
kako si samo mogla da pomisliš da te neću otkriti po načinu na koji zadržavaš dah?
Mirno spavaj, moja mila, sanjaj da si perce na krilu galeba skitnice kog praskozorje zatiče nadomak obala Biševa…
Ja sam inače sasvim OK, ako si to htela da saznaš?… ”

Kao talas…

Negde se pipnu naši mali svemiri
Kada već pomislim da spavaš…
Zašumi saten… Tama se uznemiri…
I kao talas naiđes…

U školjki tvoga pupka leto zimuje…
Tu čuvaš mrve sunca za nas…
Sa tvojim dodirom se čežnja rimuje…
Dok kao talas nadireš…

I ništa više nije važno…
Lice sveta zlobno i lažno se raspline za čas…
I niko više nije bitan…
Svi su pesak prezren i sitan, pesak ispod nas…

Srebra decembra kuju prsten za tvoj prst…
Niz tvoje sapi zvezda pala…
Zalud te privijam uz sebe, ko uz krst…
Kao talas izmičeš…

Ostavljaš slane kapi bistre…
I jato dobrih mirisa Istre po sobi razvijaš…
Ostavljaš varljiv zalog pene…
U srcu ove napukle stene koju razbijaš…

Ljudmila

Spalio je juli seno
A Tisa nezapamćeno opala
I otkrila sprud kraj šlepa
Ko stvoren za njena lepa stopala
Stari joj je bio lađar
Polu Rumun, polu Mađar, besni ker
Prema meni nikad zao
Nekako je znao da mu volim kćer

Bodom sitnim kao prezla
Moje ime je izvezla stidljivo,
Plavim koncem na gaćice i pod karner spavaćice
Jedva vidljivo
Skrila čamac mlada trska
Koju možeš sa dva prsta poviti
Molila se Bogu Suše
Da što duže ne da im otploviti

Tu noć je Tisa nadošla
A na njoj nošnja raskošna
Samo sandalice, prstenčić
I u kosi venčić od ivanjskog cveća
Pa ipak, nije nesreća što me se ona ne seća
Ma kakvi, nesreća je što se ja nje sećam

Nastavila voda rasti
Nije htela naglas kasti, a znala je
Drugo jutro sve po starom
Al’ nikad da slađe garov zalaje
Zaklela me da je čekam
Da će me se cela veka sećati
Na promaji žar malakše…
Ima l’ ista lakše neg’ obećati?

Noć kad je Tisa nadošla…
Na njoj nošnja raskošna
Samo sandalice, prstenčić
I u kosi venčić od ivanjskog cveća
Nije nesreća što me se ona ne seća
Ma kakvi, nesreća je što se ja nje sećam

Ne volim januar

Ne volim januar ni bele zimske vragove.
U svakom snegu vidim iste tragove,
tragove malih stopa, broj trideset i ko zna,
kako polako odlaze.

Više ne prolazim ulicom Dositejevom
i nemam pojma kad neko pita gde je to.
Tih dvesta šest koraka dužinom tog sokaka
nikad ja nisam brojao.

Nisam te nikad čuvao,
nisam te nikada mazio, pazio.
Tvoju sam ljubav gazio,
svemu smišljao broj.

Nisam te nikad štedeo
i nisam umeo stati ni ostati.
šta će od mene postati,
mali anđele moj?

Ne gledam filmove iz ranih sedamdesetih,
dosta je suza i rastanaka nesretnih.
Ko takve stvari snima? Baš čudnog sveta ima,
tako se lako rasplaču.

Nisam te nikad čuvao,
nisam te nikada mazio, pazio.
Tvoju sam ljubav gazio,
svemu smišljao broj.

Nisam te nikad štedeo
i nisam umeo stati ni ostati.
šta će od mene postati,
mali anđele moj?

Provincijalka

Rekli su mi da je došla iz provincije,
strpavši u kofer snove i ambicije.
Drug je studirao sa njom,
pa smo se najzad sreli ona i ja.
Shvatih, Bože, ovo je sazvežđe za nju provincija.

Srce stade kao dete da se otima,
tražili smo se po prethodnim zivotima.
Ostavih iza sebe sve,
zablude, promašaje koji tište,
prosto, lako, k’o neko beznačajno pristanište.

O, da mi je da se još jednom zaljubim,
opet bih uzeo kostim večnog dečaka.
I opet bih smislio kako da prodangubim
dok ona ne sleti niz hodnik studenjaka.

Gorda naspram podsmeha i spletki poslednjih.
Usamljeni galeb iznad mora osrednjih.
Reči bi sve pokvarile,
samo se ćutke pokraj mene stisla.
Sami, svoji, izbeglice iz besmisla.

O, da mi je da se još jednom zaljubim.
Opet bih gledao niz kej kao niz prugu.
I opet bih znao da se u oblak zadubim
i čekao bih samo nju, ni jednu drugu.

Napiši mi pesmu, mazila se. Nisam znao da li ću umeti.

Reči jesu moje igračke, cakle mi se u glavi kao oni šareni
staklići kaleidoskopa i svaki put mi je druga slika u očima kad
zažmurim.

Ali, postoje u nama neke neprevodive dubine,
postoje u nama neke stvari neprevodive u reči, ne znam…

Napiši mi pesmu, molila je, i nisam znao da li ću umeti.
Voleo sam je tako lako, i tako sam teško to znao da pokažem.

I onda, odjednom, na rasporedu mladeža na njenim leđima,
kao tajnu mapu,
pokazala mi je u koje zvezde treba da se zagledam…

I tako, eto ti pesma, ludo jedna…

Te noći sam joj oćutao najlepše reči koje znam…

“Te noći sam joj oćutao najlepše reči koje znam…
Jednom je rekla da bi sve dala da čuje to što oćutim, i otkrio sam joj tajnu o starom drvetu koje raste na ničijoj zemlji između devet salaša, u fantazmagoričnoj oazi koja se u Sahari žita priviđa samo onda kada se to njoj prohte, tako da ni najprefriganijim geometrima nikad nije opšlo za rukom da je osvoje svojim instrumentima…
I tako, obično u nekoj vedroj noći, roj Neizgovorenih Reči nepovratno odbegne iz košnice misli i u potrazi za novim mestom sumanuto pokušava da otkrije prečicu do najbližih zvezda, ali zna se, još niko sem prevejane skitnice Pogleda nije uspeo da dospe do Tamo…
I onda, pred zoru, kad posustalo krenu da se stropoštavaju, Vetar probere najlepše, podmetne pod njih svoje paperjaste uvojke, kao jastučiće, i nežno povuče finu četku te velike krošnje kroz svoje kose…
I Neizgovorene Reči ostaju da trepere u lišću starog drveta zauvek, rekoh joj, kao miris tvoje kose na mom češljiću od jantara…
“Zauvek?”, pitala je uplašeno…
O, ne, ispravih se, izvini, zaboravio sam da “zauvek” ne postoji…
Jednog dana, dakako, strovaliće se i to stablo, oprljiće ga Oluja šenlučeći gromovima nad ravnicom, složiće se kao kula od karata pod teretom Neizgovorenih Reči, ili polegnuti tiho i neprimetno, kao kazaljke na tri i petnaest, ko će ga znati?
Ali naići će čerga tog leta, i to ne Mečkari ili Džambasi, ni Gatari ni Korpari, nego Veseli Svirači Tužnih Očiju, praćeni crnim kosovima iz visokih Prekodonskih stepa, i još izdaleka, uspravivši se u sedlu, primetiće u gustoj travi naročitu račvastu granu boje majskog sumraka, od koje bi se mogla izdeljati odlična viola?
I, više nego dovoljno godina kasnije, možda nečija, možda proseda, možda bez ikoga, ti ćeš ugledati belog leptira na jorgovanu, i širom otvoriti prozore mameći ga da ti sobu opraši polenom i prolećem. A ulicom će prolaziti mali Cigan sa violom, videćeš samo drozdovo pero na šeširu kako promiče za šimširom, i začućeš Neku Staru Dobru Nepoznatu Pesmu, koju prvi put slušaš, a godinama je znaš…
I zaplakaćeš, istog časa…
I najzad shvatiti kako sam te voleo… ”