Lepša duša dublje grca

Kratko ću izneti ono što je svima poznato a to je da je veliki broj pesnika izvršio samoubistvo u svojim relativno mladim godinama.
Ne pravdam suicid, ali mislim da je ovo posebna vrsta suicida pa ću citirati Branka Ćopića tj. insert iz njegovog poslednjeg pisma.
"Zbogom o lijepi i gorki živote."

Šta vi mislite o tome?

Mislim da su veliki pesnici iz dna svojih najdubljih tuga stvarali svoje pesme. Kada su tuge prepunile casu zivota odlucivali su se na takav korak, ne pronalazeci vise smisao zivota.
Zaista ih je puno koji su tako tragicno okoncali zivot.
Ja sebe ne mogu nazvati pesnikom, ali iako sam u depresiji do guse, nikada mi suicid nije padao na pamet . Ja se izvinjavam sto sebe poredim sa velikanima pera -samo zelim da uporedim tugu i nespokoj koji pesnike nagoni da iz duse izliju reci koje u pesmu pretacu i stihom placu.
Tuga i neki teski, preteski jad nagoni na taj korak...hrabrost ili kukavicluk? Ja mislim da je samoubica hrabar covek.
Treba izaci sa pozornice zivota ...oni su bili hrabri da odu na taj nacin.

Mozda je tajna u tome da je zadatak dublje duse da kroz bol spozna vise... prevazidje granice

Svakom svoj naramak zivota, ima svoju specificnu tezinu-boju,miris,ukus..nacin na koji zelimo da taj naramak spustimo i napravimo kratak predah do nastavka puta je upravo, da dusom svojom obelezimo putanju...ne bi li nasi saucesnici zivota shvatili, koliko trenutak moze prerasti u vecnost sa nesagledivim posledicama ...a da je potrebna samo ispruzena ruka da se i dusa i naramak odmore...
Budimo zivot a ne ucesnici zivota...

Gde snagu da pronadjem, ja, vecito njanjava, placljiva, ja bez snage da krenem, bez snage da zivim svoj zivot, a znam da zelim, da hocu i moram. Imam razlog za zivot. Imam moje cedo kome sam potrebna zdrava, srecna, nasmejana, vesela...a ja...tonem i kao da bestelesno negde lebdim izmedju mogu i hocu, izmedju tame i svetla, izmedju zivota i zivota koji me zivi.
Znate, kad se snaga izgubi, tesko se vraca. kad se osmeh negde zaturi...gde ga pronaci?

Traganje.

Postoji muka odlučivanja kao i muka čekanja, a svijet je zatvoren i otkriva se tek kad uđemo u igru, kad ostvarujemo mogućnosti. Ni za jednu životnu stazu ne postoji vodič, svaka je neispitana, neponovljiva, zato je u životu avantura pravilo, a ne izuzetak, jer je putovanje kroz neispitane predjele, koje niko poslije nas ne može ponoviti, sve se staze potiru, uvijek se stvara nova konfiguracija, uvijek se ukazuje drugi pejzaž, druga klima za svakog posebno. Zato moram biti svoj vlastiti vodič, prvi i posljednji putnik na putu kojim samo ja mogu proći.
Meša Selimović

gorskooko ::

Mozda je tajna u tome da je zadatak dublje duse da kroz bol spozna vise... prevazidje granice

I tako, svako hoda svojim putem, trosi dane kako najbolje zna i ume.Na tom putu ima svega i jada i bola i tuge i zalosti.Ali ima lepih trenutaka srece i radosti.Pametni ljudi kazu da treba promesati i tako trositi dane ali nismo uvek u mogucstvu da to uradimo. Tuga nas obuzima iznenada i onda kada to ne zelimo. A bas iz te tuge, ranjene duse radjaju se najlepse pesme. Ja bih to nazvala trenutkom kada dusa place u nekoj besanoj noci a reci , stihovi naviru sami od sebe, pa zapisimo ih sto da ne, ali se setimo da posle kise dolazi sunce a posle tuga opet sreca, samo je treba pronaci i sakupiti, ima je zaista je ima, nekada nam se cini da je tako daleko, nedostizna i da uzalud trcimo za njom. Vazno je ne gubiti volju , boriti se, nikada ne pomisliti da nema izlaza. Da, mnogi pesnici su tragicno zavrslili svoj zivot.Zalosno ali istinito. Pa zar nisu svi pesnici pomalo tuzni,kopaju duboko po dusi a tamo u dubini duse skrivene su mnoge tajne, mnoge zelje, neispunjeni snovi. Zato je dobro ostaviti ih tamo gde jesu, neka zive samo u secanju a nas puste da zivimo i gledamo u buducnost. Bice jos lepih dana, bice sreca i radost, nece sve biti tuga i zalost.

Naidje tuga, bes, jad svake vrste, ali, kao sto rece Adrijana i radost. Sreca mora da je sasvim prirodna zivotu, najmanje toliko koliko nam je prirodno da disemo a da to skoro ne primecujemo... slepci. Ne znam sta da mislim o: ''Casu meda jos niko ne popi, dok je casom zuci ne zagrci, smijesane najlakse se piju'

Istinski verujem da su nam/ljudke duse srodne, mnogo, mnogo vise nego sto smo, slepci, uspeli da virnemo. Mozda zato duboka dusa boluje/oseca/sluti/prepoznaje... boli mnogih.

..svako svoje breme nosi..nekada je teshko ,preteshko ali nije sramota pasti vec ne ustati i zato padnemo,otresemo prashinu i idemo dalje..rane,oziljci od rana,bol,tuga sve to kosi dushu ali jaki se bore i opstaju jer zivot je lep..