Odabrani odlomci omiljenih knjiga

..."Hteo dam da kazem da su pakao drugi ljudi.Ali ta recenica,"pakao,to
su drugi"je uvek bila pogresno shvacena.Smatralo se da sam time zeleo
da kazem da su nasi odnosi sa drugima uvek zatrovani,da su to uvek
pakleni odnosi.Ali ja sam zeleo da kazem nesto sasvim drugo.Hteo sam da
kazem da ako su odnosi sa drugima napeti,iskvareni,to onda moze da bude
samo pakao.
Zasto?Zato sto su drugi ono sto je najsustinskije vazno
u nama samima da bi imali samosvest.Kada mislimo o sebi,kad pokusavamo
da se spoznamo,u sustini koristimo znanja koja drugi imaju o nama.I
sebe procenjujemo nacinima koje drugi poseduju,koje su nam dali da sebe
procenjujemo.I sta god rekao ja o sebi,uvek je misljene drugoga
unutra.Sto ce reci da,ako su moji odnosi sa ljudima losi,ja sam onda u
potpunoj zavisnosti u odnosu na drugo bice.I tada sam u sustini u paklu.
Ali
to nikako ne treba da znaci da ne mozemo da imamo i drugacije odnose s
drugima.To samo pokazuje sustinski znacaj koji drugi ljudi imaju za
svakog od nas.
Druga stvar koju sam zeleo da kazem,bila je da nam
ljudi nisu slicni.Tri licnosti koje su akteri komada"Iza zatvorenih
vrata"ne lice na nas jer smo mi zivi a oni su mrtvi.Naravno ovde
"mrtvi"ima drugu simboliku.Ono sto sam zeleo da naznacim,je da je mnogo
ljudi ukotvljeno u nizu navika,ob icaja,sudova o sebi zbog kojih pate
ali ni ne pokusavaju da ih promene.I ti su ljudi kao zivi mrtvaci.U
smislu da ne mogu da razbiju klupko svojih briga,opsesija i navika,i da
tako ostaju zrtve sudova koji su drugi doneli o njima.I iako se tako
gleda,ocima drugih,vrlo je ocigledno da su kukavice ili da su losi
ljudi naprimer.
Ako covek postane kukavica,nista ne menja cinjenicu
da je kukavica.I zato su ljudi mrtvi,i zato,je to nacin da se kaze da
je to ziva smrt kad se covek okruzi stalnom brigom o sudovima i
reakcijama koje ne zeli da promeni.Tako da,u sustini,posto smo
zivi,hteo sam da pokazem prinicipom apsurda,kolika je vaznost ljudske
slobode,to jest vaznost promene nekih delovanja drugim delovanjima.I
kakav god da je pakao u kome zivimo,mislim da smo slobodni da ga
razbijemo.I ako ga ljudi ne razbiju,takodje onda slobodnom voljom u
njemu ostaju,tako da se moze reci da dobrovoljno ostaju u paklu.
I
vidite,dakle,da odnosi s drugima podrazumevaju slobodu,slobodu kao
drugu stranu nametnute patnje,i to su tri teme koje su sustinske u
pozorisnom komadu.I voleo bih da se toga setite kad cujete da neko
kaze"pakao,to su drugi"

Zan Pol Sartr

Oproštajno pismo Gabrijela Garsije Markesa

Spavao bih manje, a sanjao više.

Kada
bih imao jedan komadić života, dokazivao bih ljudima koliko greše kada
misle da prestaju da se zaljubljuju kada ostare, a ne znaju da su
ostarili kada prestanu da se zaljubljuju.

Kada bi Bog za
trenutak zaboravio da sam ja samo krpena marioneta, i podario mi
komadić života, moguće je da ja ne bih kazao sve što mislim, ali
nesumnjivo bih mislio sve što kažem.

Stvari bih cenio, ne po
onome što vrede, već po onome što znače. Spavao bih manje, sanjao više,
shvatio sam da svaki minut koji provedemo zatvorenih očiju gubimo
šezdeset sekundi svetlosti. Hodao bih kada drugi zastanu, budio se dok
ostali spavaju. Slušao bih druge kada govore, i kako bih uživao u
sladoledu od čokolade.

Kad bi mi Bog poklonio komadić života,
oblačio bih se jednostavno, izlagao potrbuške suncu, ostavljajuci
otkrivenim ne samo telo, već i dušu. Bože moj, kad bih imao srce,
ispisivao bih svoju mržnju na ledu, i čekao da izgreje sunce. Slikao
bih Van Gogovim snom, na zvezdama jednu Benedetijevu poemu, a Seratovu
pesmu bih poklanjao kao serenadu u času svitanja.

Zalivao bih ruže suzama, da bih osetio bol od njihovih bodlji, i strastveni poljubac njihovih latica.

Bože moj, kad bih imao jedan komadić života.

Ne
bih pustio da prođe ni jedan jedini dan, a da ne kažem ljudima koje
volim da ih volim. Uveravao bih svaku ženu i svakog muškarca da su mi
najbliži i živeo bih zaljubljen u ljubav.

Dokazivao bih ljudima
koliko greše kada misle da prestaju da se zaljubljuju kada ostare, a ne
znaju da su ostarili kada prestanu da se zaljubljuju. Deci bih darovao
krila, ali bih im prepustio da sama nauče da lete. Stare bih poučavao
da smrt ne dolazi sa starošću, već sa zaboravom. Toliko sam stvari
naučio od vas, ljudi.

Naučio sam da čitav svet želi da živi na vrhu planine, a da ne zna da je istinska sreća u načinu savladavanja litica.

Shvatio
sam da kada tek rođeno dete stegne svojom malom šakom, po prvi put,
prst svoga oca, da ga je uhvatio zauvek. Naučio sam da čovek ima pravo
da gleda drugog odozgo jedino kad treba da mu pomogne da se uspravi.

Toliko
sam toga mogao da naučim od vas, premda mi to nece biti od veće
koristi, jer kada me budu spakovali u onaj sanduk, ja ću na žalost
početi da umirem.

Halil Dzubran-Prorok...(“To sto ja danas dovrsavan u samoci, u dusama mnogih ce sutra odjekivati.”)

Kada
vas ljubav prizove, podjite za njom, premda su staze njene tegobne I
strme. A kada vas krila njena obgrle, prepustite joj se, premda vas mac
, skriven medju perima njenim, moze povrediti. A kad vam progovori,
verujte joj. Premda vas glas njen moze unistiti snove, ko sto severac
opustosi vrat. Jer bas kao sto vas krunise, ljubav ce vas I razapeti.
Isto kao sto vas podstice da rastete, tako ce vas I okresati. Kao sto
se uspinje do visina vasih I miluje vam grancice najtananije sto
trepere na suncu. Tako ce se spustiti I do vaseg korenja I protresti ga
u prijanjanju njegovom za zemlju. Poput snoplja psenicnog sakupice vas
u narucje svoje. Omlatice vas, da bi vas ogolila. Prosejace vas, da bi
vas otrebila od kukolja. Samlece vas, do beline. Umesice vas,dok ne
postanete gipki; a onda ce vas izloziti svojoj svetoj vatri, tako da
postanete sveti hleb za svetu Boziju svetkovinu.
Sve ce vam to
ljubav uciniti,ne bi li spoznali tajne svoga srca I u spoznaji toj
postali deo srca Zivota. Budete li, pak, u strahu svome trazili samo
ljubavni mir I zadovoljstvo, bolje vam je onda da pokrijete golotinju
svoju I odete sa gumna ljubavi u svet koji ne poznaje godisnja doba gde
ce te se smejati, al’ ne punocom smeha svog I plakati, al’ ne do
poslednje suze svoje.
Ljubav ne daje nista, osim sebe I nista ne
zima, osim od sebe. Ljubav ne poseduje, niti dopusta da je poseduju,
jer, ljubav je dovoljna ljubavi.
I nemojte misliti da mozete
usmeriti puteve ljubavi, jer ljubav, ako joj se ucinite vrednima,
usmerice vase puteve. Ljubav nema drugih zelja nego da se ispuni.
Ali, ako volite a morate jos I da zelite, neka vam ovo budu zelje:
da se istopite I budete razigrani kao potok sto peva svoj milozvuk noci…
da spoznate bol prevelike neznosti…
da vas rani sopstveno poimanje ljubavi…
I da krvarite drage volje I radosno…
da se probudite u praskozorje sa srcem krilatim I uputite zahvalnicu za jos jedan dan ljubavi…
da otpocinete u podnevnom casu I razmisljate o ljubavnom zanosu…
da se s veceri vratite kuci sa zahvalnoscu, a potom da usnite s molitvom za voljenog u srcu I pesmom slavljenickom na usnama.

Kahlil Gibran - Duhovne izreke


Slušaj ženu dok te gleda, a ne kada ti govori.

Šta da kažem čoveku koji me šamara dok ga ja ljubim u lice i koji ljubi moja stopala dok ga ja šamaram?

Kako je težak život onoga koji traži ljubav a prima strast!

Da bi bio bliže Bogu, budi bliže ljudima.

Neka svilena lica postavljena su grubom tkaninom.

Neki traže zadovoljstvo u bolu, a neki se čiste samo blatom.

Ne trebamo zaboraviti da još ima onih koji žive u pećinama; pećine su naša srca.

Najviši stepen duše je poslušati čak i ono čemu se um protivi. A najniži stepen uma je protiviti se onome čemu se duša pokorava.

Težak je život onoga koji želi smrt, a živi radi onih koje voli.

Verujete li da možete shvatiti suštinu raspitujući se o cilju? Možete li reći kakav je ukus vina gledajući na krčag?

Među ljudima ima ubica koji još nisu prolili krv, lopova koji ništa nisu ukrali i lažova koji su do sada govorili istinu.

Ne napreduješ poboljšanjem onoga što si uradio, već dostizanjem onoga što nisi.


Kada sam posejao svoj bol na polje strpljenja, on je proizveo plod sreće.

Kad god sam popio gorku casu, imala je talog meda.
Kad god sam savladao neku sumovitu prepreku, dospeo sam u zelenu
ravnicu. Kad god sam izgubio prijatelja u nebeskoj izmaglici, nasao sam
ga u osvitu jutra.



Koliko puta sam svoj bol i jad pokrivao trpeljivoscu nadajuci se da za
to sledi nagrada! Ali, kad bih ih otkrio, video bih da se bol u radost
preobrazio i da je jad bodrost postao. Koliko puta sam sa prijateljem
prolazio pojavnim svetom misleci da je glup i nerazuman, ali sam uvek u
tajnome svetu sebe smatrao tiranom i nasilnikom, a njega mudrim i
pronicljivim.



Koliko puta sam, opijen nektarom vlastite duse, sebe i svoga sagovornika
smatrao jagnjetom i vukom, a kada bih dosao k sebi vidio bih da smo
obojica ljudi. I ja i vi, ljudi, ocarani smo onim sto se iz nas javno
ispoljava, a prenebregavamo sustinu u nama skrivenu. Ako neko od nas
posrne, kazemo da pada; ako polako ide, kazemo da je slabic koji
propada; ako zamuca, kazemo da je nem; ako uzdahne, kazemo da je u
samrtnom ropcu i da umire.



I ja i vi strasni smo poklonici ljustura koje zovemo '' ja '' i
povrsnosti zvanih ''vi '' – zato ne vidimo tajne duha u svome '' ja '',
niti tajne duha u '' vi ''.

Sta mozemo uciniti kada smo, zbog vlastite uobrazenosti, nemarni prema istini u nama?



Kazem vam, a mozda su moje reci veo koji prekriva lice istine u meni, kazem i vama i sebi:

Ono sto vidimo ocima samo je oblak koji nam zaklanja ono sto treba da
vidimo dusama; ono sto cujemo usima samo je buka koja zaglusuje ono sto
treba da usvojimo srcima. Ako vidimo policajca kako hapsi coveka, ne
treba da mi sudimo ko je od njih prestupnik. Ako vidimo coveka oblivena
krvlju, a drugoga okrvavljenih ruku, razumno je da ne presudjujemo ko je
ubica, a ko zrtva. Ako cujemo coveka kako peva, a drugoga kako place,
valja da se strpimo dok ne utvrdimo koji od njih je veseo.



Ne, brate, ne sudi o istini u coveku prema onome sto on ispoljava, niti
uzimaj njegove reci ili neko delo kao simbol njegove nutrine. Jer, ima
mnogo onih koje omalovazavas zbog njihovog teskog jezika i oskudna
govora, iako su prepuni umnosti i osecanja. Takodje je mnogo onih koje
nipodastavas zbog ruzna izgleda i nedolicna zivota, a oni su jedan od
nebeskih darova, jer u ljudima ima bozanskog daha.



Katkada u jednome danu posetis i dvorac i stracaru. Iz prvoga izlazis
zadivljen, iz drugoga tuzan, ali kada bi mogao zanemariti pojavnosti
koje culima opazas, tvoje divljenje ne bi bilo tako veliko, vec bi se u
tugu pretvorilo, a na drugoj strani bi se tvoja tuga do divljenja
vinula.



U toku dana mozes sresti dva coveka. Jedan ti se obraca glasom sto lici
na bes oluje i pokretima kao u vojnika dostojna strahopostovanja, a
drugi ti govori bojazljivo i stidljivo, drhtavim glasom i isprekidanim
recenicama. Ali, kada bi ih mogao videti na iskusenjima, ili u cinu
zrtvovanja u ime principa, znao bi da napadna plahovitost nije hrabrost i
da nemušsa stidljivost nije isto sto i bojazljivost.



Katkada pogledas kroz prozor i medju prolaznicima ugledas monahinju kako
ide na jednu stranu i prostitutku koja ide na drugu stranu te odmah
pomislis: Koliko li je dostojanstvena jedna, a koliko li je ruzna druga.
Ali, kada bi zatvorio oci i za trenutak oslusnuo, cuo bi saputanje u
vazduhu: Jedna se za me moli, a druga mi bol zeli; u dusi svake od njih
je senka Duha.



Katkada ides svetom tragajuci za onim sto se zove civilizacija i
razvijenost te udjes u grad sa velelijepnim palatama, divnim hramovima i
sirokim ulicama. Narod u njemu hita na sve strane: neki kao da bi kroz
zemlju prodreli, neki kao da bi poleteli, neki kao da bi munju uhvatili,
neki kao da bi sami vetar dohvatili, a svi su u prelepoj odeci, sa
sjajnom dugmadi – kao da im je praznik ili festival.



Posle izvesnog vremena, put te dovede u drugi grad sa bednim kucama i
tesnim sokacima koji, kada kisa padne, pretvore se u glinena ostrva u
moru blata. Kada ih sunce ogreje, pretvore se u oblake prasine. Mestani
su prosti i jednostavni, kao tetiva na luku: idu lagano, rade polako,
gledaju te kao da kroz tebe gledaju negde daleko te napustas njihovu
zemlju osecajuci odvratnost i ogavnost, govoreci:

Razlika izmedju onog sto videh u jednom i u drugom gradu je kao razlika
izmedju zivota i smrti. U prvom gradu je snaga na vrhuncu, a u drugom
krajnja nemoc; u prvom je prolecna i letnja mladost, a u drugom jesenja i
zimska apatija; u prvom je upornost mladosti razigrane u vrtovima, a u
drugom je staracka nemoc sto iscezava u pepelu.



Ali, kada bi oba grada mogao pogledati bozjim ocima, video bi da su oni
kao dva srodna stabla u jednoj basti. Kada bi tako mogao duze pronicati u
njihovu sustinu, video bi da ono sto ti se cinilo naprednim u jednome
samo su kratkotrajni, sjajni mehurici, a da ono sto si smatrao apatijom u
drugome je nevidljiva, postojana vrednost.



Ne, zivot se ne sastoji od svojih pojavnosti, vec od onoga sto se ne
vidi; sav vidljivi svet nije sadrzan u svojim ljusturama, vec u
sustinama; o ljudima ne treba suditi po licima, vec po srcima.




Ni vera nije sadrzana u izgledu bogomolja, u onome sto grade svestenici i
tradicija, vec u onome sto se krije u dusama i sto postoji u namerama.



Ni umetnost nije u onome sto cujes usima, bilo da je to tiho zvucanje
pesama, zvonjava reci u kasidama, ili linije i boje koje na slici opazas
ocima. Umetnost je u onim nemustim, treperavim distancama izmedju
tonova u pesmama; u onome sto do tebe dospeva posredstvom kaside, a sto
je u dusi pesnika ostalo neizgovoreno, mirno, samotno; u onome cime te
slika nadahnjuje, gledajuci je, vidis nesto dalje i lepse od nje.



Ne, brate, ni dani ni noci nisu sadrzani u svojim pojavnostima; ni ja,
koji sam samo putnik u vremenu, nisam sadrzan u ovim recima koje ti
izgovaram, osim tek toliko koliko su reci u stanju da ti prenesu moju
mirnu nutrinu.



Zato me ne smatraj neznalicom prije
nego sto dokucis moje tajno bice, a ne smatraj me ni genijem pre nego
sto oslobodis moje bice onoga sto sam od drugih preuzeo. Ne reci:

On je skrtica tesne ruke, pre nego sto moje srce sagledas, ili da sam
plemenit i blagodaran pre nego sto saznas sta me podstice na plemenitost
i blagodarnost. Ne smatraj me ni zaljubljenikom dok ti se moja ljubav
ne objavi u svoj svojoj svetlosti i zaru, niti me smatraj praznim dok ne
dotaknes moje krvave rane.



K. Gibran

[img]%20%20Uploaded%20with%20ImageShack.us[/img]