Lepo je, kada u nekim carobnim satima, sve svoje misli poklonis sanjarenju. Ponese te lagana misao, neka neznost i trenutak tako nestvaran u svojoj smirenosti. Volim tu caroliju, taj tren u kome ja nisam ja...mozda i jesam, ali ne priznajem. tada koracam nekim nepoznatim ulicama, grlim nebo i lice poklanjam kisnim kapima da ga ljube, da ga umiju, da se pomesaju sa suzama srece.
U snu sam srecna..nekada.
Hocu da se smejem...hocu, jos ove noci-da potrcim zamisljenim zelenim livadama, da razgovaram sa srnama, da vukovima pruzim ruku, pomilujem ih i kazem...ne, ja vas se ne bojim, ja mozda i ne postojim, osim sada, osim u ovom snu. Hocu da pogled poklonim potoku i potrcim ispod duge. Zelim da mi svet mirise na dobrotu.
Hocu ovu noc. Moju caroliju zelim.

Nemam sa kim da je delim, ali zelim...ostavite mi moje zelje.